Zvuci i boje

... Stvaram svoju sopstvenu stvarnost gde je sve u plavoj boji. Plava je boja ljubavi, ko je ikada govorio da je to crvena, znaj, slagao te je. Neko čudno cveće raste ovde, kada probam da ga uberem i stavim u kosu, ono uvene. Verujem da ne želi da se odvaja od ostalih cvetova. Ako ti kažem da su ljudi kao cveće, da li ćeš mi verovati? ...

Prestala sam da mislim da mi ima pomoći. Ovde kuće neodoljivo podsećaju na sreću, a u svakom oblaku vidim trepavicama ispisano tvoje ime. Jesam li ti lepo govorila da će tvoj miris ostati u cveću? Moraš ponovo doći! Priroda je rasparčala sve tvoje na milione komada i ja uzalud pokušavam da ti vratim oblik. Samo se Sunce zajedljivo smeje. Leto je. Sećaš se svog ožiljka na ruci, za koji sam uvek govorila da ima smešan oblik? Ti si se bunio i govorio da ti nije bilo smešno kad si ga zadobio. Danas svi prolaznici imaju po jedan takav ožiljak i namerno, tvrdim ti da mi namerno pokazuju svoje gole i ružne ruke, sa istim ožiljcima! Ruke koje nisu tvoje, niti će ikad biti. Ljudi se po ulicama tuku za tvoja odela, I odjednom svi vole istu boju i govore isto kao ti. Smešni su! I meni to rade u inat, ne znajući da nikada neće uspeti da pronađu pravu intonaciju tvog osmeha. Dođi samo da vidiš tu smejuriju svoga lika! Mada... znam da bi tada prestali da me provociraju... Optužili su me za neko čudno ludilo koje nazivaju smehom. Mada, kad sam sama, taj smeh zadobija totalno suprotan oblik. Vetar duva bojama, ali se sve na kraju prelije u neku nijansu sive. I iz najdubljih sećanja izranjaju reči, za koje mislim da sam govorila, a da ih nikad nisam izrekla.

Ima bolesnih tipova kojima godi kad su u društvu lepih žena. Ja lepu ženu sakrijem. Kažem devojčici: to što gledaju u tebe, to je kao da te pipaju rukama, i molim te da očetkaš kaput, opereš kosu i umiješ se. Napravio sam joj četiri scene u restoranu. Ovde restorani imaju nečeg starinskog, bar ovi na koje ja nailazim. Imam čulo za kafane. U sebi neprekidno, dok pijuckam, mrmljam Štrausa. Zamislite, ona kaže da ne voli ruske romanse. Kad sam joj pevušio - ništa. Slegne ramenima i kaže: ne podnosi ruski jezik. Suviše joj je mek. Onda sam čitavo prepodne govorio samo ruski. Počeo sam sa Blokom, vikao Majakovskog tako da je svima bilo neprijatno, a malaksao sa Jesenjinom. Naredio sam joj da počne da uči ruski. Izvinio sam se ljudima za okolnim stolovima i, od dvanaest, pa nadalje, govorio sam samo engleski, ali sam sve reči izvrtao i lagao da su to američki slengovi. Održao sam joj predavanje o sedamnaest slengova. Zamolili su nas da iziđemo iz kafane. Na ulici smo se posvađali, onda smo se dugo ljubili, i bilo je jasno da je volim. Zato i mislim da vam nikad više neću pisati. Uostalom, zar nije tako bolje. Kad umrete, podići ću vam divan spomenik i napisati: ona je trpela mene. Ima jedna pesma za decu, Preverova, koja kaže: - Žirafe pevaju, ali pošto su žirafe neme, pesma ostaje u njihovoj glavi. - Tako je i sa mnom. Možda ću vam i govoriti neke reči, ali, kako sam za vas od danas nem, pisma će ostajati u mojoj glavi.

Toliko je bila sama da je i vazduh počeo da joj se smeje. Toliko je želela da su se sopstvene želje okrenule protiv nje. Tumarala je po hodnicima straha i zavirivala u skrivene sobe svog života pokušavajući da pronađe bar jedan lucidan trenutak, pa da se za njega uhvati kao za slamčicu pred potop. Niko se nije trudio da pronađe izvor tuge koji je tinjao među kamenjem njene duše spremajući se da bukne i pretvori se u nemilosrdnu reku koja sa sobom nosi i dobro i zlo. Kljuse njenih talasa bi uhvatile poslednji osmeh njene ličnosti i stegle ga tako jako dok ne bi iščezao u hladnoći bezosećajnih čelika. Toliko je sanjala da su je i snovi napustili. I njima su dosadile suzne oči izgubljene za veliki svet. Gleda se u zagušljivoj sobi, oči u oči sa sobom. Gleda svoju ličnost bez srama, sa osećanjima. Ima tako lepo lice, pa se plaši da nije varka. Da i njena ličnost nije iluzija stvorena u malom prostoru između ovih belih zidova. Razgovaraju sopstvenim jezikom stari znanci koji su pustili ruke jedno drugom na ringišpilu života. Razovaraju dugo. O sebi, o slobodi, o smislu, o sutrašnjem danu. Čini joj se da joj se usta razvlače u osmeh. Onu liniju koju dugo niko nije nacrtao na njenom bledom licu. Nacrtala ju je upravo ona, sebi dovoljna. Jaka. Toliko se sprema da vidi žarko sunce neznajući da će od sada gledati samo crnu zemlju.

''Zaljubiću se, odlučih iznenada. Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo proleća. Na ulici je Jedan Tipični Novembarski Ponedeljak, udubljen nad jesenjim receptima, upravo umutio u vetar desetak stepeni celzijusovih, jasno pokazujući da nije raspoložen za saradnju, ali rešio sam da izvučem maksimum iz tog namrštenka... Da, zaljubiću se, i to odmah, još pre podne, pa sam čitav dan miran? Kao klinac sam time lepio napuklo srce i dobro je držalo...''

I zaista, rat je jedna ogromna svinjarija. Nemam više šta da kažem. Tačka.

Lunjo, moj stari kofer opet miriše na sive ceste, a tvoja soba na mandarine i pržen kesten. I toplo je tu, tu ispod tvog krova. O, dobro je tu, u zamku iz snova. Pa, sretna ti Nova... Lunjo, sad ću ti reći i više nikom i više nikad - svako je od nas ponekom sličan, al ti si unikat. Pročitaš me, znam, od slova do slova. Prećutiš to, znam, k'o pametna sova. Pa, sretna mi Nova... Ti uvek znaš najbolji način, s tobom lako stižem na tron. Ti si ta nit, taj retki začin koji daje poseban ton. Ti si mali čarobnjak koji donosi spas, a svi ti pajaci na pokretnoj traci nek žure bez nas. Lunjo, ako me traže ti slaži da sam odavno mrtav. Spusti roletne i navij sat na sredu, četvrtak. A napolju mraz, i magla, i zima... A napolju mrak, al ovde sve štima, od kad tebe imam.

22. na Balašev koncert. <3

Stare ploče i davne kiše.

Jesen. Unosi svet u jedan divni ’slow motion’. Osećate li nostalgiju? Osećate li skupljanje i prebiranje po uspomenama iz prethodnih života? Volite li ih? Najdivnija paleta je obojila ovo godišnje doba. Stare slike, požuteli spomenari. Pređašnja vremena. Pamtite li? Vi, gospodine u krem prsluku, da Vi. Imate prilično godina. A sećate li se svoje prve školske ljubavi? Život izmiče, a Vi smelo zaboravljate sitnice. Zar Vas nisu učili da je radost od sitnica sazdana? Gospođo, sa napuderisanim nosom, sećate li se, bar kroz maglu, svađe sa najboljom drugaricom? Ona zbog koje ste plakali čitavo jedno veče? I mnogi drugi? Jesen vas nemilosrdno vraća unazad. U lepe i sramne uspomene. Došla je i osećate neobjašnjivu nostalgiju. Mrzite je zbog količine žute i sive koju je unela oko vas. Bezrazložna mržnja. Ona je tu da vas opomene da ste zaboravili stvari koje su vas koštale puno pažnje dok su bile još sveže. Okrenite se i prisetite. Samo tako ćete naučiti da uživate.